Балетска уметница Анелија Димитрова – звезда за пример

Тридесет шестогодишња Анелија Димитрова, коју називају „феноменом у бугарском професионалном балету“, придружила се трупи Опере у Старој Загори 2015. године. Убрзо после тога поверене су јој озбиљне соло улоге у насловима као што су „Лабудово језеро“ Чајковског и „Дон Кихот“ Минкуса. Таленат младе балерине долази до пуног изражаја у новој поставци плесне драме „Нестинарка“ Марина Големинова, у мају 2018. године. За улогу Демне Анелија Димитрова је добила одушевљене критике у медијима, стручњаци су лик дефинисали као „велико достигнуће у нашој савременој плесној уметности“.

Дана 6. децембра 2025. године, у Барневелду (Холандија), почела је нова европска турнеја елитне трупе Опере у Старој Загори. До 18. јануара 2026. године, плесачи ће у разним градовима Немачке и Холандије имати укупно 39 наступа, а извешће балете Чајковског – „Лабудово језеро“ и „Крцко Орашчић“. Улазнице су одавно распродате, Европљани познају и очекују бугарску трупу, а солисти, међу којима блиста Анелија Димитрова, су увек награђивани бурним аплаузима.

Тренутно је она неспорна звезда трупе, али оставља утисак скромне уметнице која „тихо осваја своје врхове из снова“. Чак признаје да је стидљива, самокритична:

„Постоје свакакви људи на овом свету и свако има своје унутрашње страхове. Можда је код мене то мој стални страх да нисам довољно добра, да морам стално да се доказујем. Када сагледам несавршеност у себи, иако сам за неискусно око изузетна балерина, ипак мислим да ме је то учинило тако добром – управо ова самокритика и стална потреба да се све више и више усавршавам. И стална борба са самом собом. Јер мислим да пре свега увек треба да постајемо бољи од себе. Да се ​​не упоређујемо са другима. То је оно што ме тера да будем добар пример за моје колеге. У ствари, шта значи бити звезда? По мени, звезда мора да буде добар пример. И ако је заиста тако, мислим да сам ја добар пример за своје колеге и рекла бих да се осећам као звезда у овој трупи.“

Балет  Државне опере у Старој Загори је познат по огромном броју странаца из целог света који тамо играју. Шта их привлачи и шта их задржава у Старој Загори?

„Пре свега, мислим да их привлачи репертоар који имају прилику да изводе, јер на глобалном нивоу мало је компанија које могу да одржавају  висок професионални ниво. То је генерално приоритет за све балетске уметнике – када неко тражи посао, прво погледа портфолио позоришта, шта му оно нуди као посао. Ми смо постали радионица за таленте. Јер их у већини случајева примамо веома младе, скоро одмах по завршетку школе и ту стичу веома добро професионално искуство. Нажалост, не можемо их задржати довољно дуго, јер једноставно нисмо у стању да им понудимо материјалну базу која им је потребна.“

Којим се језиком говори у мултинационалној трупи?

„Ретко се дешава да имамо потешкоће у комуникацији. У балетској сали више комуницирамо језиком балета. Не причамо о стандардним темама, не водимо дуге разговоре. Све је повезано и врти се око балетских покрета... као што рекох, говоримо језиком плеса.“

А где би Анелија Димитрова највише волела да плеше? Има ли свој за сада неостварен сан?

„Не усуђујем се да замишљам себе у другим позориштима. Пронашла сам свој пут и веома сам срећна због свега онога што ми се дешава. Наравно, звучало би сјајно да играм, рецимо, у Гранд опери у Паризу, у Градском балету Њујорка или у неком од осталих светских центара – мода плеса ипак долази одатле. Наравно, било би дивно да сам једног дана тамо, али сам сада срећна онаква каква јесам и ту, где сам.“

Превела: Албена Џерманова