Добар час, добар сусрет, добра година

У неписаној књизи бугарских животних мудрости има свега – ритуала, обичаја, безброј прича, веровања, забрана ... Ми, савремени Бугари и даље прелиставамо њене невидљиве странице у сваком важном тренутку нашег живота. Далеко иза нас је време у које су све те мудрости биле прави и једини морални кодекс. Како су Бугари привлачили заштиту добрих сила у данима око смене једне календарске године другом? "Добар дан", "Добро те сретох", "Добро те стигох" – некада су сви ти поздрави били обавезни. Једна од првих битних ствари које су млади морали да науче је шта се сме, а шта не сме говорити. Што се тиче добрих речи, нису постојала никаква ограничења. Међутим, било је недопустиво говорити лоше речи, посебно у присуству старијих људи. Ова забрана важила је и за називање непријатних, непожељних и опасних појава. Болести, несреће, па чак и страшне животиње имале су своја имена у нашем фолклору. Према народном веровању зле силе се највише активирају у време преласка из једне у другу етапу годишњег циклуса. Тада у Свемиру наступа хаос, демонске силе прелазе границу између овог и "оног света". Један од тих "опасних" периода је у данима између Игњатијевдана /20. децембра/, Бадње вечери и Богојављења почетком јануара. Тада постоје многе забране, обављају се радње ради заштите од злих сила. Људи су желели да сретну добро. Било им је важно кога ће срести на путу. Веровало се да ако ти шарена мачка пређе пут, биће несреће. Ако сретнеш човека који иде пуних руку, добро је, биће среће. Веровало се још да је посебно добро срести човека "велике душе" – неког који је у друштву познат по својим врлинама.

На Игњатијевдан било је веома битно ко ће први да уђе у кућу. Тај човек у народу је познат као полаженик, а сматрало се да од њега зависе срећа и напредак домаћинства. На полаженика се гледало као на "прст судбине". Ако је он добар човек, донеће, здравље, срећу, благостање за укућане. Некада је свака кућа имала свог полаженика за кога се сигурно знало да доноси само добро. Човек се увек нада добром. Али зло вреба иза сваког угла и чека да му отворимо пут, говорили су некада. Људи су били посебно обазриви током поменутих дана /Игњатијевдана, Бадње вечери, Богојављења/. Тада се вечера кади тамјаном који има очишћујућу моћ. Земља која рађа жито, као да долази на трпезу преко обредних хлебова који симболизују сво жељено благо – здравље, плодност, материјално благостање. Дани и ноћи у то време године су чаробни – све што се тада деси знак је нечега. Трпеза и јела на њој, људи који су се окупили око трпезе, њихово расположење – све то показује каква ће бити будућност. Посебно место у привлачењу доброг заузимају коледарске песме и благослови. У њима се најчешће употребљавају речи "добро", "добре", "добри" итд. "Скуписмо се добри момци, добри момци, коледари" – певају мушкарци.

Њихово обредно обилажење почињало је обично од куће најискуснијег и најуважаванијег коледара. На уласку у његову кућу коледари певају, односно изговарају текст исте садржине – дошли су ти добри гости – добри гости коледари, доносимо добре вести ... Затим благосиљају укућане, пожеле им здравље, благодет и свако добро ... и тако од куће до куће. Песма коледара орила се у тами. Све је добро у овој магичној ноћи – чак љутит газда постаје добар, радостан и насмејан када види групу коледара. По традицији домаћини су сваког коледара даривали колачем – тзв. "кравајчетом" у које се ставља златни новчић, а украшен је шимширом. Спремали су га с љубављу и мишљу о будућности, јер је он био и љубавни знак. Свака девојка је месила кравајче за свог драгана. Питање части било је да га касније момак откупи и не дозволи да га други узме.

У вртлогу своје хиљадугодишње историје Бугарин је створио бајковиту слику свог живота, са пуно веровања и прорицања, благослова и молитви. Данас их понављамо, понекад – посебно у празничним и вољеним данима. Због непоновљивог осећаја припадности древној култури. И због вере у чудеса.

Превела: Албена Џерманова