Историја бугарског лева на прагу његове замене евром

Сто четрдесет и пет година након што је уведен као новчана јединица, бугарски лев излази из оптицаја да би га као средство плаћања у Бугарској заменила јединствена европска валута. Бугарски лев је у промет пуштен 4. јуна 1881. г. Истог датума 2025. г, ЕК и ЕЦБ су у својим ванредним извештајима о конвергенцији објавиле да је Бугарска спремна да се придружи еврозони 1. јануара 2026. г.

Историја бугарског лева

Једна од првих ствари које је млада бугарска држава добила након Ослобођења од Турака 1878. г, што је у великој мери ојачало њен суверенитет, било је право да има свој новац. Године 1880. Народно собрање је усвојило Закон о праву ковања новца у Кнежевини, у складу с којим је створена новчана јединица – лев. Од 1885. г, БНБ је стекла право да издаје и новчанице, уз обавезу да имају покриће у злату, а од 1891 – и у сребру.

Бугарска национална валута штампана је у реномираним штампаријама у Великој Британији, Русији, Немачкој и Француској.

Новчаница од 20 лева која носи датум 1. август 1885. г. била је прва бугарска папирна новчаница штампана у Санкт Петербургу, Русија.  Величина јој је 150 х 97 мм, у левом делу лица новчанице је водени жиг Бугарске народне банке. Оригинал прве бугарске новчанице чува се у Историјском музеју Габрова. Као могући прототип бугарског лева наводи се лављи долар (далер) – низоземска верзија популарне европске сребрне кованице, талер, који се у нашој земљи појавио у 17. веку.

„Лављи долар је свакако био познат Османлијама и користио се у Османском царству у 16. и 17. веку. Османлије су део тзв. сребрног света, који је обухватао и Индију и Кину, у којима су се користиле махом сребрне кованице,“ каже у интервјуу Радио Бугарској професор на Катедри за политичку економију УНСС у Софији Христијан Атанасов. „У 16. и 17. веку, Османлије су углавном користиле сребрну акчу као средство плаћања, али је она брзо изгубила на вредности због чега су је почели користити само као обрачунска јединица. Постепено су се на тржишту појавили низоземски, немачки и чешки талери који су се веома свидели локалном становништву на Балкану. Највероватније зато што су то биле велике кованице на којима је приказана лавља глава, ово се може сматрати прототипом бугарског лева. Талери су били у оптицају на османском тржишту, укључујући бугарске територије, све до Ослобођења.“

Поред њих, у оквиру царства су коришћене огромне количине новца из различитих земаља, као и османска валута – грош (куруш).

„У питању је сребрна, већа кованица, која се дели на грош, пару и акчу. Године 1844. усвојен је и златно-сребрни стандард и почињу да кују и златне лире које су биле строго фиксиране према сребрним грошевима. Овај стандард важио је до краја царства, после Првог светског рата. Током и после различитих ратова – Кримског, Руско-турског и Првог светског рата, Османлије штампају и папирни новац „каиме“ којим финансирају своје буџетске дефиците. Искуство златно-сребрног стандарда и папирног новца послужило је после Ослобођења када је 1880. г. усвојен Закон о ковању бугарског лева, који је фиксиран према француском франку. Почело је и издавање папирног новца, који је, на основи историјског искуства, локално становништво дочекало с неповерењем, јер је памтило шта се догодило са османским каимеом и његовим брзим обезвређивањем.“

Први златни леви појавили су се 1894. г, али су били веома кратко у оптицају – само до почетка Првог светског рата.

„Тадашње министарство финансија преферирало је да кује сребрни новац, јер је кроз сењораж (приход од емисије валуте) могло да створи додатне приходе у државној каси, тако да златни стандард у нашој земљи није дуго заживео.“

Од Ослобођења 1878. г. до 1952. г, сви бугарски новчићи ковани су у иностранству, али према речима нашег саговорника, чињеница да појавом Ковнице новца Бугарска стиче право да кује свој новац и није неки симбол независности. У прилог своје тврдње, Атанасов наводи чињеницу да је у различитим периодима своје историје, бугарски лев увек био „везан“ за неку страну валуту – француски франак, руску рубљу и немачку марку, а од 2002. г – за евро. Једини период у коме лев није био фиксиран према страној валути јесте период хиперинфлације крајем 20. века, која је неизбежно довела до увођења валутног одбора.

Првог јануара 2026. г. Бугарска постаје део еврозоне и бугарски лев одлази у историју. До краја јануара грађани могу да плаћају у обе валуте – у левима и еврима. „Свакако ће имати емотивну вредност и биће предмет колекционара. Иако лев престаје да буде средство плаћања и повлачи се из оптицаја, грађани ће моћи да га мењају за евро по фиксном курсу од 1.95583 лева за 1 евро, тј. чак и по истеку рока за замену новчаница и кованица у евро, дуго након тога моћи ћемо да заменимо кованице које смо заборавили или сачували из неког разлога,“ објашњава Христијан Атанасов и саветује људима који су забринути због предстојеће замене лева евром:

„Свестан сам тога да се свака промена тешко прихвата, али мислим да грађани би требало да више верују институцијама, мада знам колико је то лако рећи, а тешко учинити. По мени, процес преласка на евро ће ићи глатко и мој савет је да им лев остане као лепо сећање, али ипак, морамо наставити напред, а мислим да је евро корак ка бољем сутра за нашу земљу,“ закључио је Христијан Атанасов.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова