„Страхиле, страшни војводо“ – величање храброг бугарског бунтовника

Легендарни Страхил војвода није само популаран јунак бугарског фолклора, већ и историјска личност. Живео је у другој половини 17. века. Према ауторитативним изворима, рођен је у селу Ветрен – данашњем малом граду у околини Пазарџика, који се налази у близини излаза на планински превој Трајанова врата, где је некада пролазио римски пут, који је повезивао западну Европу са Константинопољем. Становници Ветрена су вековима имали статус дербенџија – били су дужни да чувају планинске превоје од разбојника и обезбеде сигуран пролаз редовне војске за време похода. Дервенџије су у замену за вршење ове службе уживале одређене повластице. Страхил није био вољан да служи Царству. Устао је против угњетача, организовао импресивну дружину, нападао представнике власти и кажњавао оне ,који пљачкају и муче бугарско становништво.

Непријатељима је био страшан не само својим делима, већ и својим изгледом. Није случајно у народним песмама он познат као „Страхил страшни војвода“ – легенде кажу да је само једним погледом уливао страх.

Страхил се придружио устанку, који је предводио бугарски побуњеник Петар, познат по надимку Карпош. Истакнути османски хроничар с краја 17. и почетка 18. века, Силахдар, писао је о њему са нескривеном мржњом. Наводи да је Страхил „развио барјак“ са 200 људи и „заједно са 4.000 Немаца, Мађара и одметника“ учествовао у нападу на Ћустендил 1689. године за време Великог турског рата, улазио је у отворене сукобе са османским јединицама.

Приликом припреме напада Османлија на Ниш, Страхил је успео да напусти тврђаву и побегне, али када је град освојен, његова породица је заробљена и продата у ропство. После пада Ниша судбина војводе је непозната. Легенда каже да је ухваћен и убијен у Цариграду, али се према неким истраживањима, почетком 18. века он се заједно са својом дружином настанио у Странџи. Његово име се последњи пут помиње 1711. године за време једног од Руско-турских ратова у вези са хајдучким активностима у позадини османске војске. Претпоставља се да је Страхил погинуо у атару странџанског села Факија. Страхилов барјактар ​​био је хајдук по надимку Атмаџа – неустрашив попут свог вође и такође опеван у народним песмама.

Најпопуларнији текст песме „Страхиле, страшни војводо” представља дијалог између Атмаџе и Страхила. Војвода прича заставнику свој страшан сан у којем је видео много прогонитеља наоружаних до зуба. Атмаџа га смирује – само кад те виде, Страхиле, скамениће се од страха. На крају песме  Страхил се заиста налази лицем у лице са бројном непријатељском војском и успева да убије њеног вођу.

Најупечатљивија интерпретација песме о страшном војводи Страхилу је обрада Стефана Мутафчијева за солисткињу и народни хор, коју је снимила велика Ваља Балканска са певачима Фолклорног ансамбла „Родопи” из Смољана.

Рођен 1942. године, Стефан Мутафчијев је дипломирао на одсеку за композицију Музичке академије у Софији, у класи проф. Веселина Стојанова. Стварање Државног фолклорног ансамбла „Тракија” у Пловдиву 1974. године пружило је младом музичару прилику да покаже свој несумњиви таленат као диригент хора и аутор великог дела песама и игара у првом програму ансамбла. И данас се његово име углавном везује за ансамбл „Тракија”, чији је био уметнички руководилац. У периоду од 1977. до 1984. године Мутафчијев је био консултант ансамбла „Родопи“, а међу његовим најупечатљивијим делима насталим из ове сарадње, истраживачи без колебања на првом месту наводе „Страхиле, страшни војводо“.

Ваља Балканска, која се сматра једним од амблема Бугарске, је своју каријеру почела са 18 година, када је тајно отишла на аудицију новоформираног фолклорног ансамбла у Смољану. Песму о Страхилу војводи са ансамблом „Родопи“ снимила је 1979. године – две године након што је њен велики хит „Изашао хајдук Дељу“ уврштен у Златну плочу, коју је понео свемирски брод Војаџер 1.

Превела: Албена Џерманова